Bulatovićev intervju sa Tinom Ujevićem

Prije nego što je objavio ijednu knjigu, Miodrag Bulatović je radio kao novinar. Imao je dvadeset tri godine kada je krenuo u Zagreb da za beogradsku „Dugu“ napravi intervju sa svojim, a i mojim najdražim pjesnikom Tinom Ujevićem. Intervju je izašao 13. decembra 1953. Tokom razgovora mladog novinara i velikog pesnika u zagrebačkoj kafani Tip-top nastala je danas najpoznatija fotografija Tina Ujevića. Na njoj Tin sjedi za kafanskim stolom s bocunom vina ispred sebe i pali cigaretu, a ruka u desnom uglu koja pridržava čašicu je ruka mladog Miodraga Bulatovića. Ovim putem, evo jedan lijep razgovor koji se odvijajo između ova dva književnika:

„Molim vas, da nije ovde Tin?“

„Koji Tin?“‘, pitali su trezni i podnapiti.

„Tin Ujević, pesnik“, rekao sam.

„Da nije to onaj večito pijani?“, neko je pitao.

„Naš dragi Tin mi treba. Naš dobri Tin. Kad ste ga poslednji put videli?“

„Bio je i malopre ovde“, dobacio je neko pijano.

„A gde ga mogu naći?“, pitao sam.

„Idi od krčme do krčme.“

Vukle su se magle iznad krovova tog dana na izmaku. I bile su guste te magle zagrebačke toliko da sam s mukom mogao ljudima videti oči i usta. Prolazili su ljudi i žene, momci i devojke, zabrinuti ili veseli, ali svi zamotani prnjama i šalovima mada nije bilo studeni. Iz magle su izvirali tramvaji, prolazili pored mene i opet se nekuda gubili kao plave aveti.

Ušao sam u drugu krčmu

„Tražim Tina“, rekao sam pijanom starcu bez dlačice kose na glavi.

„Zar si i ti pesnik?“‘, prezrivo se nasmejao starac. I taj rastegnuti smeh, pijan i mokar, otkrio mu je škrbave zube.

„Nisam, tatek, pesnik.“

„Njega samo pesnici traže… Zašto svi pesnici piju?“, pokušava da ustane tatek.

„A zašto piju oni koji nisu pesnici, tatek?’, upitao sam ga. „Zašto ti piješ a sigurno znam da nisi pesnik…“

Tatek je zaplitao jezikom i mrmljao za sebe.

„Bum ti odgovoril… Bum ti…“

„Kad si poslednji put video Tina?“, pitao sam tateka koji je držao flašu u naručju kao odojče.

„Pre pola sata je bio ovde“, rekao je čovek.

„Idi od krčme do krčme“, dobacio je neko iz gomile.

Pošao je sa mnom pijani čovek. Nisam ga zvao ali se sam ponudio. Bio je mlad, a već star. Bore oko ustiju, škrbine u vilicama, zadah iz dronjaka, utekle oči i podbulo lice.

„Ja jedini mogu naći Tina“, rekao je.

Razminuli smo se sa plavim zagrebačkim tramvajčićem i krenuli uz maglu.

„Ja dobro poznajem Tina“, rekao je pijani čovek.

„Vi ste prijatelji?“

„Ne, on je veliki čovek, a ja… Ja ne mogu s njim biti prijatelj, on je pesnik i učen.“

Čovekovo lice se za trenutak rastužilo i postalo nabranije.

„Ovo je već peta krčma“, rekao sam. „Kad ćemo ga naći?“

„Bumo ga našli“, rekao je čovek.

„Kakav je Tin?“

„O, on je veliki čovek“, rekao je.

„To znam, ali kako izgleda?“

„Mi ga svi poštivamo, jerbo je on…“

„A pije li još?“

Čovek je klimnuo glavom.

„Ovo je šesta krčma… Kad ćemo naći Tina?“

„Bumo se opet vratili u Tip-top. Bumo ga našli.“

„Tip-top“… Tinova rezidencija, ali ne samo njegova. Jedva smo zakoračili. Za sobom smo zatvorili vrata. Dim se talasao iznad vike i ljudskih lobanja. Činilo mi se da su svi pijani sem dugačkog čoveka s naočarima koji je bio prislonjen uz zid. Na njemu su visile rite. Bio je nepomičan kao statua. Čovek što je ušao sa mnom rekao je da je to neki propali umetnik i da se uopšte ne trezni. Dođe tako u krčmu i neće da sedne kao ostali, već dvori.Tin Ujević za stolom u kafani Tip-Top. Ruka u desnom uglu je ruka Miodraga Bulatovića

U uglu je sedeo Tin. Krupan čovek, prosto ljudina, širokih ramena, velike glave. Sedeo je u uglu, a oko njega je bilo još mnogo ljudi koji su pijano pevali i galamili A on je bio miran, kao da se nečega sećao. Gledao je u okruglo crnilo vina što mu je kraj skrštenih ruku mirovalo. Bio je s ljudima, ali sam. Čudno je odudarao od gomile.

Razminuo sam se sa sedom ženom što se jedva držala na nogama. Nešto je zborila, to se videlo, jer su joj se vilice micale. Ali se u stisci i teskobi ne bi čuo ni jauk. Uputila se k meni, izbegao sam susret i seo kraj Tina.

Stegao sam dugu, žutu šaku. I tog trenutka osetio sam neku čudnu blizinu prema pesniku „Ojađenog zvona“, „Leleka sebra“, „Rukoveti“.

Odjednom mi je postala jasna i draga njegova tuga.

Na obrazima mu se video ceo život, svih šezdesetak godina. Tin ima jake vilice, markantan nos, previsoko čelo s brazdama iznad obrva i skamenjena usta. A oči su mu bolesne, porozne, skoro šupljikave Tek kad se nasmeje one sinu i celom licu daju namreškan izraz. Pramenje bele kose zajahalo mu je vrat i okovratnik dotrajalog kaputa.

Dugo nisam znao kako da počnem razgovor s pesnikom čije mnoge stihove znam naizust. Da kažem kako sam uvek silno osećao mrak njegove poezije, pitao sam se? Da mu priznam da još uvek čujem u sebi odjeke njegovog ojađenog zvona? Ali, sve bi to bilo banalno, zaključio sam.

Gledao me prazno, kao da ne postojim.

Setio sam se, ni sam ne znam zašto, njegove uznemirene mladosti s prvim vapajima.

I opet su mi izašli pred oči današnji mladi beogradski pesnici, što kao Tin nekada, provode dane i noći po krčmama čitajući stihove. Pred njima ide Jevrem Brković, momčina duge i prave kose. Ima ih mnogo, ali nijedan od njih, verujem, ne može postati drugi Tin, niti se rastužiti kao on. Jer dna Tinovoj tugi nema.

„Dragi Tine, pozdravili su vas mladi beogradski pesnici.“

Pogledao me je začuđeno. U očima mu je nešto sinulo. Tin ćuti, svi kažu da Tin ne voli mnogo da govori. Ponekad klimne glavom ili odmahne. I to je sve.

„Tin ima milione u banci, a puši Dravu„, rekao je tatek.

„Zašto se onda bolje ne obuče?“

„Tin sve popije.“

Tin se okrenuo iza sebe:

„Umukni!“

Slegla se tišina.

„Tin je za poštivanje.“

Zapitao sam ga kad je počeo pisati pesme. Lice mu se iskrivilo, obrazi nabrali. Učinilo mi se da hoće da se nasmeje ili da kine. Oko očiju sjatile su se bore. Suza se zaiskrila iza trepavica. Tako mi je odgovorio.Tin uzlazi iz Tip-topa. Iza njega se delimično vidi Miodrag Bulatović s beretkom

„A kakve su vam sadašnje pesme, dragi Tine?“, pitao sam.

Dugo je ćutao, onda je rekao mračno, načetim glasom:

„Takove da ih nitko ne bi tiskao.“

„Tine, kad ćeš mi nastaviti ono predavanje iz astronomije“, neko je pitao.

Kelner je doneo drugu flašu vina.

„Na čemu sada radite?“, zapitao sam Tina.

„Prevodim Marsela Prusta. Celog ću ga prevesti.“

„A još?“Ispred Tip-topa, Tin i Bule (prvi zdesna)

Pogledao je u flašu i svoje poluzgrčene prste.

„Kojeg savremenika najviše cenite?“

„Onoga kojega nema“, odgovorio je.

„Tin ima gazdaricu od dvesta oka“, rekao je neki tatek.

„Čuli smo da se s njom voli.“

A Tin je podigao čašu. Činilo mi se da je toliko zauzet svojim mislima i da nikoga ne sluša.

Pošao sam prema vratima. Ostao je sam u uglu naš veliki i dragi Tin s jadikovkom:

Jer meni treba moćna riječ,
Jer meni treba odgovor.
I ljubav il’ sveta smrt.

„Duga“, 13. decembar 1953.

Fotografije: Milan Pavić

Thomas Bernhard (1931–1989) jedan je od najvažnijih austrijskih književnika 20. vijeka. Njegova djela, prepuna sarkazma, melanholije i britke društvene kritike, ostavila su neizbrisiv trag ne samo u književnosti njemačkog govornog područja nego i širom svijeta. Svojim romanima, dramama, pripovijetkama i autobiografskim zapisima Bernhard je postavio ogledalo društvu, neumoljivo razotkrivajući njegove licemjerne strane.

Burno djetinjstvo: korijeni njegove mračne vizije

Thomas Bernhard rođen je u Holandiji kao sin služavke Herte Bernhard i stolara Aloisa Zuckerstättera. Njegovo rano djetinjstvo obilježeno je stalnim selidbama: Beč, Seekirchen, Traunstein u Bavarskoj… Svako novo mjesto nosilo je sa sobom nova iskustva, ali i osjećaj nesigurnosti. Godine 1941. Bernhard je greškom poslan u nacistički odgojni dom u Saalfeldu. Ta traumatična iskustva duboko su ga obilježila i oblikovala njegovu književnu perspektivu. Njegov djed, Johannes Freumbichler, bio je ključna figura u njegovom životu. Kao pisac i intelektualac, Freumbichler je u Bernhardu probudio ljubav prema literaturi i ohrabrio ga da izrazi svoje misli bez ustručavanja. No, Bernhardov život nije bio lišen tragedija – 1949. godine izgubio je djeda, a samo godinu kasnije i majku, što je dodatno produbilo njegov osjećaj egzistencijalne usamljenosti.

Bernhardova mladost bila je ispunjena borbom s plućnom tuberkulozom. Već sa 18 godina suočavao se s bolnicama, smrću i vlastitom smrtnosti. Bolest ga je vodila ka introspekciji, što je i sam priznao: „Svaka bolest koju preživite postaje sjajna priča.“

U tim teškim trenucima razvila se njegova snažna povezanost s Hedwig Stavianicek, koja će mu ostati životna podrška do njene smrti 1984. godine. Stavianicek, bogata nasljednica i trideset sedam godina starija od Bernharda, bila je ključna osoba u njegovom životu. Bernhard ju je nazivao svojom Lebensmensch – osobom od presudne važnosti za njegov život. Njihova veza bila je intelektualna i emocionalna, a Stavianicek mu je pružala podršku tokom njegove literarne karijere. Zahvaljujući njoj, izašao je iz izolacije, postao deo austrijske elite i započeo plodnu književnu karijeru.

FOTO: Wikimedia Commons/Knjigocrvic/Canva

Uprkos zdravstvenim problemima, Bernhard je neumorno radio. Nakon što je napustio školu, učio je za trgovca, a zatim se posvetio umjetnosti – studirao je dramaturgiju i glumu na Mozarteumu u Salzburgu. Njegov književni proboj dogodio se 1963. godine s romanom Frost, koji je najavio njegovu specifičnu mješavinu filozofske introspekcije i društvene kritike. Iako je bio poznat širom Europe, Bernhard je većinu života provodio povučeno u svojoj kući u Obernathalu, daleko od javnosti. Njegova kuća bila je minimalistički uređena, a Bernhard je vodio samotnjački život, uživajući u tišini i prirodi. Upravo ovaj povučeni način života nije ga spriječio da piše o kompleksnim društvenim i filozofskim temama.

Kontroverze i literarna genijalnost

Bernhardova djela nisu nikoga ostavljala ravnodušnim. Romani poput Das Kalkwerk i Auslöschung istražuju teme izolacije i ludila, dok su njegove drame, poput Heldenplatz, izazivale žestoke političke polemike. Bernhard nije štedio ni austrijsko društvo ni institucije, zbog čega je stekao reputaciju „enfant terrible“ austrijske književnosti. Njegov testament, kojim je zabranio izvođenje svojih drama u Austriji, bio je posljednji čin pobune protiv zemlje koju je istovremeno volio i prezirao.

Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čoveku duha ikad pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo, onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, iz zemlje u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i isto tako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti. U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve.

Tomas Bernhard,
Odlomak iz knjige “Beton”

Bernhardov stil karakterizira duge rečenice, repetitivna struktura i mračan humor. Njegovi su protagonisti često izolirani intelektualci, čija opsesivna razmišljanja odražavaju piščevu filozofsku analizu ljudske egzistencije. Bio je ključan za razvoj posmodernističke književnosti u njemačkom govornom području i inspiracija mnogim piscima, poput Elfriede Jelinek. Unatoč pesimističnom tonu njegovih djela, Bernhardova proza često sadrži elemente crnog humora. Kritičari ističu da njegova djela predstavljaju ne samo istraživanje smrti već i svojevrsnu pobjedu života kroz humor i otpor. I ono što je još zanimljivo jeste da je Bernhard imao veliki uticaj na razvitak njemačkog jezika. Naime on ga je obogatio svojim specifičnim stilom, a njegov uticaj je vidljiv i u političkom diskursu. Njegove jezične konstrukcije i oštar kritički ton često su oponašali političari i mediji.

Tomas Bernhard je bio kontradiktorna i provokativna ličnost, neumoran u kritikovanju autoriteta i društvenih normi. U njegovom pogledu, katoličanstvo i nacionalsocijalizam predstavljali su samo različite strane iste medalje. Rugao se svetinjama, ali ne iz puke mizantropije, već iz posvećenosti individualizmu i nezavisnom duhu. Njegova književnost ostaje jedan od najprepoznatljivijih glasova epohe.

A Nobel?

Ironično je da je Bernhardov deda dobio austrijsku državnu nagradu za svoj jedini roman, dok je sam Bernhard, iako jedan od najnagrađivanijih austrijskih autora, tu nagradu zaobilazio. Njegov ogroman doprinos književnosti, koji je odjekivao širom Evrope, nikada nije prepoznat ni Nobelovom nagradom, iako bi je zasigurno zaslužio. Razlozi za to mogli bi ležati u njegovoj kontroverznoj reputaciji u Austriji, odakle je retko ili nikada nominovan, kao i u nesvakidašnjem, često uznemirujućem svetu koji je stvorio. Međutim, to objašnjenje postalo je neodrživo kada je 1994. Nobelova nagrada dodeljena njegovoj sunarodnici Elfridi Jelinek, poznatoj po još radikalnijem antinacizmu i kontroverznim likovima.

Bernhardov misaoni i „analitično ispovedni“ stil, s malo emocija, možda je čak pripremio teren za pisce poput Jelinek, čiji je glas bio toliko specifičan da je Bernhard uz nju delovao gotovo konzervativno.

S Thomasom Bernhardom završila je jedna epoha austrijske književnosti.

prevod sa njemačkog: knjigocrvić.com