Danas mi pričajte o onima koji su otišli u misteriji na neki drugi svijet. Pričajte mi o onima koji su otišli, a još su živi. Baš o onima čiji su stihovi mnogo puta ispisani na školskim sveskama. Baš o nekome kao što je on- Branko Miljković. Čovjek koji je disao za poeziju i onaj koji je bio poezija. E molim vas o njemu mi pričajte.

Rođen je 29. januara 1934. godine u Nišu. Zahvaljujući njegovom pet godina mlađem bratu Dragiši, mnoga Brankova djela ostala su sačuvana poslije njegove smrti. Djetinjstvo koje je proveo u toku Drugog svjetskog rata ostavilo je veliki trag na njega. Nasilje, smrt, bol i patnja kasnije su bile teme njegovih pjesama. Njegov pjesnički dar otkriven je u gimnaziji “Stevan Sremac” u Nišu. Prvu pjesmu objavljuje sa osamnaest godina, a 1953. godine odlazi u Beograd na studiji filozofije i 1957. godine diplomira na Filozofskom fakultetu. U tom periodu stvarao je u duhu neosimbolizma, pokušavajući da spoji simbolizam i nadrealizam. Pokušavao je dugo da pronađe časopis koji će objaviti njegova djela, ali je stalno nailazio na odbijanje. Prvu njegovu pjesmu u Beogradu objavio je Oskar Davičo 1955. godine u časopisu “Delo”. Nakon toga, Branko postaje mnogo poznatiji i tada nastaje njegova zbirka pjesama “Uzalud je budim”. Nakon jednog nesporazuma u Beogradu ili ljubavnih jada (nije ustanovljeno), napušta ovaj grad i odlazi u Zagreb gdje je dobio posao urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu se odaje alkoholu. A 1961. godine tijelo ovog velikog pjesnika nađeno je kako visi na drvetu nadomak kafane u blizini Zagreba. Imao je 27. godina. Bio je jedan od najvećih jugoslovenskih pjesnika, a zašto je učinio samoubistvo ostala je misterija. Dvije sedmice prije smrti, kada je slavio svoj rođendan napisao je pjesmu u kojoj govori da mu nije „potrebno vreme“, i da je „za prijatelje proglasio hulje“. Vlast je osudila njegov čin samoubistva.

1960. godine, samo godinu dana prije smrti ovaj veliki pjesnik dao je intervju za Nin, koji bih voljela ovdje da vam predstavim.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Vi u svojoj prvoj knjizi (,,Uzalud je budim”, 1957) imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: ,, Sve što imamo to su naše reči”. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

Koja je to reč?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo. Itd.

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.

Kada ste se najviše uplašili?

Samo jednom, kada mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.

Vaša omiljena poslovica?

,,Praznu glavu vetar nosi.”

Kažite jedan svoj stih…

,,Hoće li sloboda umeti da peva

Kao što su sužnji pevali o njoj.”

Koja je umetnost, za vas, najveća?

Igra na trapezu.

A za kraj, voljela bih da pročitate i jednu od najljepših pjesama napisanih na našim prostorima koju je napisao ovaj veliki pjesnik.

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

… a naravno da je ove predivne stihove recitovao i veliki Rade Šerbedžija. Toliko o Branku. Ostalo je mnogo toga. Ostao je veliki, jedan od najvećih…

Copy link