Na današnji dan 1930. godine rođen je velikan naše književnik Borislav Pekić. Veliki demokrata i još veći pisac hvatao se u često u koštac sa svijetom oko sebe, a baš tako su nastala i neka od njegovih najpoznatijih dijela. Međutim, pored velikog dara za pisanu riječ, Pekić je poznat kao scenarista i akademik. Spada u pisce sa emigrantskom pozadinom, a čak jedan period kada je emigrirao iz Jugoslavije 1971. godine, proglašen je kao persona non grata. Najpoznatija djela su mu Zlatno runo, Bjesnilo, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda.

Ovim putem odabrala sam nekoliko njegovih najmoćnijih citata:

Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja.

„Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da savladam urođene totalitarne, gotovo bih rekao antropološke antidemokratske osobine, potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima. Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom sa potrebama zajednice, ali i efikasnu u zaštiti svega ličnog što predstavlja građansku i političku slobodu, u parlament kao majku, a ne maćehu naroda, opšte i tajne izbore, slobodno udruživanje, stalnu razmenu ideja, rada, kapitala, težnju ličnom uspehu i blagostanju, privatnu inicijativu, pravo regulisano zakonom i menjano voljom većine, uz stalnu misao o egzistenciji manjine. Verujem u pravila građanske igre. Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onog što je nemoguće, bar na vreme, uzeti ono što je moguće. Inače, ostaće bez ičega jer će u međuvremenu i ono što je moguće postati za nas nemoguće.“- Ovo je kazao za Novosti 1989. godine.

Sigurnost je samo pobeda jedne verovatnoće nad drugom i ništa više.

Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad slučajnošću otvara put njegovim sopstvenim idejama. Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušti dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga.

Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice – istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!

Može se biti ili pisac ili čovek. Biti oboje, nemoguće je apsolutno.