Miroslav Mika Antić- Besmrtna pesma

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al’ lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al’ sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al’ nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

III

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš — ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Mika Antić

Video: Dio pjesme govori Vojislav Voja Brajović

Izvor: balasevic.in.rs

Članak o Petrarki, započeću citatom Ive Andrića iz njegovog eseja ,,Legenda o Lauri i Petrarki“:

Na dan 6. aprila ove godine slavili su univerziteti i seminari, učena društva i Akademije po Francuskoj i Italiji, jedan malo neobičan jubilej jednog od najvećih italijanskih pesnika, ,,oca humanizma“, Frančeska Petrarke. Na taj dan navršilo se šest stotina godina ne od dana njegovog rođenja ili smrti, nego od onog jutra kada je, u Avinjonu, u crkvi Sv. Klare, prvi put ugledao Lauru, mladu ženu jednog avinjojskog trgovca.

Francesco Petrarka, poznatiji kao Petrarka (1304–1374), bio je jedan od najistaknutijih književnih stvaralaca ranog doba renesanse i začetnik humanističkog pokreta koji je oblikovao evropsku misao i kulturu u narednim vijekovima. Njegova duboko proživljena ljubav prema Lauri, ovjekovječena u zbirci „Kanconijer“ (Canzoniere), obilježila je njegovu književnu zaostavštinu, ali i početke moderne ljubavne poezije. No, da bismo razumjeli Petrarku, moramo prvo razumjeti vrijeme u kojem je živio — vrijeme u kojem su humanizam i renesansa iznova postavljali pitanja o ljudskom biću, umjetnosti i svijetu.

Humanizam i renesansa: Povratak čovjeku

Renesansa, koja je započela u Italiji u 14. vijeku, označila je prelaz iz srednjeg vijeka ka razdoblju koje se temeljilo ponovnom oživljavanju interesa za antičku grčku i rimsku kulturu, filozofiju i umjetnost. U središtu renesansne misli nalazio se humanizam, intelektualni pokret koji je stavljao čovjeka i ljudsko iskustvo u centar filozofskog i književnog interesovanja. Za razliku od teocentrične vizije srednjeg vijeka, renesansa je bila obilježena okretanjem ka prirodnim ljudskim osjećanjima, analizi sebe i svijeta, te isticanju individualnosti.

Francesco Petrarka, Uffizi galerija, Firenza (Wikimedia Commons)

Humanizam je težio obrazovanju, kritičkom razmišljanju i ponovnom oživljavanju klasičnih tekstova. U ovom kontekstu, Petrarka je imao ključnu ulogu, jer je ne samo oživio interes za klasičnu latinsku literaturu, već i postavio temelje za lirsku poeziju na italijanskom jeziku, čineći ga jezikom visoke književnosti.

Ljubavna priča sa Laurinom sjenkom

U srcu Petrarkine poezije leži njegov odnos prema Lauri, ženi koju je prvi put ugledao 6. aprila 1327. godine u crkvi Svete Klare u Avinjonu. Ta ljubav, o kojoj piše i Ivo Andrić, koja je bila neuzvraćena i nedostižna, postala je izvor inspiracije za njegove sonete i pjesme. Laurin identitet ostaje predmet mnogih spekulacija; neki smatraju da je bila stvarna plemkinja, dok drugi vjeruju da je predstavljala simbol idealizovane, gotovo nadljudske ljepote i vrline.

Osećam u tako neposrednoj blizini ljubav, da mi duša uživa u sopstvenoj varci. Na toliko mesta i u takvoj lepoti je vidim, da ne želim ništa drugo nego da taj prisen potraje. Toliko puta je gledam živu (hoće li mi iko to verovati?) u bistroj vodi, na mladoj travi, u stablu smokve, u belom oblaku… I što su veće divljina i pustoš oko mene, tim lepšta mi je misao dočarava. A posle kad stvarnost zbriše dragu varku, ja na tom mestu, ohladneo, sedam, ko mrtav kamen na živ kamen.

(Iz eseja „Legenda o Lauri i Petrarki“, Ivo Andrić)

U zbirci „Kanconijer“, koja sadrži preko 300 pjesama, Petrarka istražuje svoja osjećanja prema Lauri u dubljim slojevima: ljubav koja donosi i radost i patnju, težnju ka uzvišenom i suočavanje s prolaznošću života. Njegova poezija je podijeljena na dva dijela – „In vita di Madonna Laura“ (Za života gospe Laure) i „In morte di Madonna Laura“ (Nakon smrti gospe Laure), pri čemu je njena smrt 1348. godine dodatno obojila njegove stihove tugom, sjetom i refleksijom o prolaznosti svega zemaljskog.

Ovde neka bude kraj mojoj ljubavnoj pesmi:
Presušilo je i iscrplilo se vrelo moga duha,
I lira mi se u plač pretvorila.

(Iz eseja „Legenda o Lauri i Petrarki“, Ivo Andrić)

Poezija i stilske odlike Petrarkine lirike

Petrarkina poezija je duboko subjektivna i introspektivna. U njoj pjesnik često razmatra paradoks ljubavi: dok ga želja za Laurom uzdiže, ona ga istovremeno muči jer ostaje nedostižna. Ova unutrašnja borba između strasti i razuma, tjelesne čežnje i duhovnog uzdizanja, čini njegove stihove univerzalno privlačnim. Njegovi soneti su napisani savršenim metrima, bogatom slikovitošću i preciznom jezičkom strukturom, stvarajući temelj petrarkističke lirike koja je inspirisala generacije pjesnika širom Evrope.

Petrarka je koristio sonet kao svoju omiljenu formu – pjesnički oblik sastavljen od četrnaest stihova – i kroz njega izgradio svoje emotivno, ali i misaono iskustvo. Njegova poezija nije bila samo puko slavljenje Laure, već i meditacija o prolaznosti, smrti, duhovnoj težnji i ljudskoj slabosti. Ali da, dalo bi se zaključiti da je ljubav bila njegova glavna motivacija.