Isidora Sekulić rođena je 16. februara 1877. godine u Morošinu (Bačka) na prostoru bivše Austrougarske. Bila je srpska književnica, akademik, kritičar, esejističar i prva žena koja je bila član Srpske akademije nauka i umetnosti. Školovala se u Somboru i Pešti, a kasnije je radila kao nastavnica. Ova žena bila je fascinantna iz mnogo razloga. Poznalavala je nekoliko jezika, prevodila je i tumačila mnoga djela, a smatrala je da su govor i jezik kulturna smotra naroda. Pisala je o mnogim piscima kao što su Ivo Andrić, Branko Radičević, Laza Kostić i mnogi drugi. Penzionisana je 1931. godine, a osam godina nakon toga izabrana je za dopisnika Srpske kraljevske akademije. Isidora nije uživala u domaćinskim poslovima, a izvori tvrde kako se hranila u kafanama i da je svoje učenice vodila na fudbalske utakmice. Bila je slobodna duhom, a upravo ta sloboda može se vidjeti u njenim naučnim i umjetničkim radovima. Živjela je povučeno, okružena knjigama, a veće honorare od svojih radova nije uzimala. Voljela je da putuje, ali nikada nije bila bogata. U Maroko je putovala čak i na brodu koji prevozi ugalj. Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti, a 1922. godine je doktorirala i bila je prvi predsjednik Udruženja Srbije. Umrla je 5. aprila 1958. godine, a u Beogradu joj je 2015. godine podignut spomenik.

Isidorin esej ,,O kulturi“ nastao je 1952. godine. Kroz svoj romantičarski jezik ona pokušava približiti i objasniti pojam „kultura“. Isidora teži ka slobodi, moralu i jeziku. Za nju je umjetnost u osnovi religiozna i tragična, a veliki umjetnici svoju izuzetnost plaćaju nedaćama koje trpe u stvarnom životu.

O kulturi

Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka – to ima hiljade stepena, oblika, svrha.Književna kultura to je čitanje, to je knjiga u džepu stalno. Čuveno ime Šeli, kad je tog divnog pesnika izbacilo more na kopno, nije u džepovima imao sendviče, ni novca, imao je, umro je s njom, knjigu. Čitanje to je kultura. Škola, početak kulture; putovanja – kulturna panorama: čitanje – strast i slast kulture, kultura sama.Da li ste dovoljno razmišljali o čudovišnosti, o čudu, o veličanstvu jezika? Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i daje. Svi ljudi ne čitaju latinsku i grčku književnost, ali svi kulturni ljudi i danas govore pomalo grčki i latinski. Puno je grčkih i latinskih termina u kulturi celog kulturnog sveta. Stare književnosti hebrejska, grčka, rimska, drže te jezike, a ti čudesno razvijeni jezici drže te književnosti. Jezici se menjaju, naravno, jer su produkti života, ali u tim promenama leži živa snaga i tendencija usavršavanja. Živ je i napredan narod koji jezik svoj usavršava. Sve što jedan narod ima i zna, inventarisano je i kategorisano u jeziku, sve konkretno i sve apstraktno. Razvijen jezik, moćan jezik, to je stihija; kao da on sam stvara, a mi kombinujemo njegove krupne i sitne tvorevine, njegove virtuoznosti. Od rezane trske počinje skulptura; od imena travki počinje latinska simbolika. Ima Gete veliku reč: “Ako si uspeo sa sročiš nekoliko dobrih stihova na jeziku izrađenu (obrazovanu), na jeziku koji za tebe misli i peva, onda to još ne znači da si pesnik.” No ako versifikator na takvu jeziku još i jeste pesnik, onda jeste li iskusili, kod takvih pisaca, pesnika ili prozaista – umetnika, nalazimo tekstove, nekad sasvim kratke, koji nam zapale mozak kao buktinju, a kroz dušu nam zapeva tako nešto divno, da je odjek od te muzike – “odjek od tog zvuka i suza”.Kažem sabesniku: – Poneko mesto, jedan stih, jedan red proze, hodaju mi ispred duhovnih očiju nekako čovečijim hodom. A kad hoću da se smirim, uzmem da to pročitam telesnim očima, bude još snažnije antropomorfnije: formalno osećam da ispred toga teksta neko leži, živ čovek ili moćna sen.

Isidora Sekulić

Copy link