Ponekad likovi u knjigama znaju da budu poprilično iritantni, ali ih pisac napravi simpatično iritantnim. Taman onoliko, koliko je dovoljno da ih istrpim i završim knjigu.

Ali, postoje i oni likovi koji su toliko iritantni, da mi dođe da ostavim knjigu nekoliko puta i krenem da čitam nešto novo.

Jedan od najiritantnijih i meni najomrženijih likova u književnosti jeste Ema Bovari iz romana Gospođa Bovari. Znam da je Flober namjerno kreirao njen lik i da se u njoj ogleda satira društva, ali me Ema kao protagonistkinja, jako iritirala. E sada, za sve vas koji nista knjigu pročitali, nemojte dopustiti da vas sarkastična Milica demotiviše. Knjiga je dobra, i lik Eme je izdržljiv, samo ne za mene. Da vam i objasnim zašto. Ema je seoska djevojka obrazovana u samostanu, koja se udala za Čarlsa Bovarija u mladosti. Ona gaji idealističke romantične iluzije, žudi za sofisticiranošću, senzualnošću i strašću, te upada u napade ekstremne dosade i depresije kada joj život ne uspije da se podudara sa sentimentalnim romanima. Ima kćerku, ali joj nedostaje majčinski instinkt i često je ljuta na dijete. Povremeno je krivnja ili sjećanje na jednostavno djetinjstvo dovedu do pokajanja, te postaje pobožno religiozna i posvećuje se mužu i djetetu. Ema je nepredvidljiva, a ono što me najviše iritira kod ovog lika jeste to njeno nezadovoljstvo i konstantna depresija, a nikakvo poduzimanje nečega da se situacija promijeni.

Drugi lik je Humbert Humbert iz poznatog romana Lolita od Nabokova. Roman je jako dobar, ruku na srce. Humbert je jako iritantan, i tu ruku na srce. Pripovjedač i protagonist Lolite, Humbert je eruditski evropski intelektualac s opsesivnom ljubavlju prema nimfamaa i istorijom mentalnih bolesti. Uspijeva zavesti čitaoca svojim darom za lijep jezik, ali je ipak sposoban za različita zla koja čini. Humbert, uprkos svom poznavanju svijeta, postaje svjestan sebe tek pred kraj romana, kada shvati da je uništio Lolitino djetinjstvo. Priču o Loliti piše iz svoje zatvorske ćelije, gdje čeka suđenje za ubistvo. Međutim, on umire ubrzo nakon Lolitine smrti.

Treći iritantni lik jeste Bella iz Sumrak sage. Naravno da sam čitala ovo u svojim tinejdžerskim godinama, i naravno da me sada zbog toga sramota. Šalim se, nije me sramota, jer sve dolazi u svoje vrijeme. Elem, Bella je, ma joj, nemam pojma šta je. Te hoće, te neće. Te bi malo da bude vampir, pa ne bi. Pa je ljuta, pa je srećna. Došlo mi je par puta da joj kažem, jaranice, dođi sebi. Bella je tinejdžerka koja je često okrutna, potpuno nebrižna ni za koga osim za sebe, i opsjednuta je svojim momkom na način koji mnoge čitatelje još uvijek ostavlja nemirnim. Samo ću reći, knjige su kul ako imate 13, 14 godina. Za sve ostale- svijet bi mogao da postoji bez ovih knjiga. Sorry not sorry.

Još jedan lik koji me onako pravo izbacio iz cipela jeste Uriah Heep u Dejvidu Koperfildu Čarlsa Dikensa.

“Previše skroman da bi se mogao nazvati prijateljem”, pokorni Uriah Heep ljepljivih dlanova jedan je od rijetkih likova u književnosti čije ime odmah dočarava cijeli tip ličnosti. Svi smo se susreli s Uriah Heepom – iako se nadamo da je prepoznatljiv po svom ulizivanju, a ne po istinskoj zlobi. Budući da je ovo Dikens, omraženi likovi uvijek dobiju ono što zaslužuju, pa tako i Heep završi u zatvoru, što me jako srećnom učinilo.

Peti lik koji bih izdvojila jeste Rajka Rajković iz Andrićeve Gospođice. Rajka je u djetinjstvu bila živahno i veselo dijete, ali je život naveo na to da se skroz promijeni. Ona nema sažaljenje prema tuđoj nesreći, i ako ga ima, ima ga samo zbog obećanja koje je obećala svom ocu na njegovoj samrti. Škrta je, ne sasvim, ali onoliko koliko je dovoljno da me iznervira. Andrić je opisao kao:  “ To je visoka, mršava stara devojka u pedesetim godinama. Njeno lice je žuto, izbrazdano mnogim borama. Te bore su neobično duboke, a na čelu, pravo iznad nosa, one se ukrštavaju i ocrtavaju pravilan trougaonik koji spaja dve jake obrve. U dnu svake od tih bora leži, kao crn talog, tanka senka. Od toga celo njeno lice ima taman i izmučen izraz koji pogled očiju ne razvedrava, jer iz njih bije pomrčina. Ali njeno držanje je pravo, bez traga onog kolebanja koje u svemu pokazuju usamljeni, bolesni i siroti ljudi, a njen hod brz i oštar. “. E sada Gospođica je jako dobar roman koji je Andrić pisao u svom stanu u periodu od 1943. do 1944. godine i svima bih ga od srca preporučila.

Copy link